Kada odrastete i sazrite pre svojih vršnjaka onda znate da ste na dobrom putu. Pogotovo kada je reč o nekom sportu. Jer, tinejdžerske godine su nebrojeno mnogo puta uticale na razvoj karijere mladih sportista, a pogotovo fudbalera. Još ako potičete iz malenog mesta, onda je pritisak na vama mnogo veći. A ako ne podlegnete tom istom pritisku, onda ste baš na pravom putu. Kao i junak naše priče.

Andrej Đokanović, 20-godišnji fudbaler Sarajeva, zvanično je najbolji mladi igrač Premijer lige Bosne i Hercegovine za prošlu sezonu. Talentovani veznjak već nekoliko godina unazad predstavlja jedno od fudbalskih blaga Bosne i Hercegovine, što je umnogome uticalo da dođe do epiteta najvrednijeg fudbalera na BiH tržištu. Ma koliko god neko Transfermarkt smatrao relevantnim ili ne, neke činjenice se ne mogu osporiti, pa tako ni Đokanovićeva vrednost (1.500.000 evra) nije slučajna. Sa 20 godina osvojene dve titule Premijer lige, te dva Kupa Bosne i Hercegovine, svakako su najbolji urnek koliko je zaslužena pomenuta titula najboljeg mladog igrača Premijer lige.

Sve je krenulo iz Pala, malenog mesta nadomak Sarajeva, gde je Đokanović i započeo fudbalski put.

“Kao i svaki klinac, fudbal sam često igrao na ulici, zajedno sa svojim bratom. Počeo sam da treniram u lokalnoj školi fudbala “Piksi” u Palama, gde sam trenirao do svoje 11 godine. Nakon toga, prešao sam u Školu fudbala “Novi Grad” iz Sarajeva, koja predstavlja jednu od najkvalitetnijih škola fudbala u BiH. Tu mi je dosta pomogao Sretko Vuksanović, popularni “Doktor”, nekadašnji fudbaler Slavije i Sarajeva, koji me je trenirao kada sam imao problem sa prevozom. Nakon nekoliko godina, usledio je poziv iz Akademije FK Sarajevo, i to sam oberučke prihvatio”, počinje priču Andrej Đokanović za Mozzart sport.

“U to vreme kada sam bio u Školi fudbala Novi Grad, imali smo turnir Reprezentacija grada u Beogradu na Adi Ciganliji. Tu smo osvojili prvo mesto i nas nekoliko iz te generacije je dobilo poziv da se priključi Fudbalskom klubu Sarajevo”.

Period od tri godine u omladinskom pogonu bio je dovoljan da Đokanović izraste u jednog od nosilaca svoje generacije i zaloga za budućnost Sarajeva. Međutim, do toga nije bilo nimalo lako doći.

“Vidite, za svaki početak treba nešto žrtvovati. Ja sam kao mlad otišao od kuće i odvojio se od roditelja. Živeo sam u internatu Fudbalskog kluba Sarajevo. To mi je mnogo pomoglo da odrastem kao ličnost, osoba i da pre sazrim od svojih vršnjaka. Mnogo sam psihički jak i nisam dozvolio da me do sada ništa skrene sa moga puta i cilja. Mnogo prepreka, nepravdi, povreda, izazova.”

Tadašnji šef stručnog štaba Sarajeva Husref Musemić pružio je priliku tada 17-godišnjem golobradom mladiću da iskusi seniorski fudbal.

“Mnogo mi je značilo kada me je šef pozvao na pripreme sa prvim timom. Otišao sam sa njima u Antaliju i odigrao nekoliko prijateljskih utakmica. Na zvaničnoj utakmici sam debitovao sa 18 godina. To je bilo u polufinalu Kupa Bosne i Hercegovine protiv Sloge iz Gornjeg Crnjelova. Pobedili smo, a ja sam upisao asistenciju, jer je na meni napravljen penal. Nikad neću zaboraviti taj trenutak.”

Ta utakmica bila je samo uvod u ono što predstoji. Nova sezona pod dirigentskom palicom Husrefa Musemića i potpuna adaptacija mladog veznjaka. Od tada, postao je neizostavni deo slagalice jednog od najboljih timova u Bosni i Hercegovini.

“Mnogo mi je značilo što sam dobio priliku kao jako mlad. Ja sam momak koji nema problem u komunikaciji ni sa jednim trenerom. Volim da radim, da slušam, da učim i uvek sam maksimalno odgovoran i profesionalan. To su i prepoznali u meni i ja sam se trudio da opravdam poverenje i trenera ali i svih ljudi u i oko kluba.”

U fudbalu postoji mnogo različitih tipova igrača. Onih majstora, koji jednim potezom mogu preokrenuti celi teren naopačke, te onih drugih bez kojih niti jedan trener ne može, a i ne želi da zamisli svoj tim. Trkača, boraca, destruktivaca. Upravo je iz te sorte igrača i Andrej Đokanović, iako je u mlađim kategorijama igrao na poziciji napadača.

“Ja sam kao klinac igrao špica, pa čak i kada sam došao u Sarajevo i davao sam puno golova, dobro mi je išlo. Jednu polusezonu sam čak bio i najbolji strelac. Nakon toga sam prešao na beka, pa verovatno od toga me i vuče malo više defanziva. Onda sam prebačen na zadnjeg veznog i jako dobro sam se uklopio. Treneri vole moj stil igre, a i ja se lepo osećam kada znam da pokrivam dosta prostora i da sam koristan ekipi.”

U redovima Sarajeva, Đokanović se okitio sa dve šampionske titule i dva pehara Kupa Bosne i Hercegovine, ali svakako neizostavna tema razgovora bila je prošla sezona, pod dirigentskom palicom Vinka Marinovića, kada je bordo tim na polusezoni imao čak 13 bodova više u odnosu na banjalučki Borac, koji će kasnije prvi proći kroz cilj.

“Mi smo prvu polusezonu bili fantastični. Dominirali smo, igrali jako dobro i sve je išlo kako treba. Međutim, drugu polusezonu nismo otvorili na najbolji način. Takođe, otišla su nam dva jako bitna igrača Rahmanović i Tatar, što je svakako bio veliki gubitak, znajući koliki su imali uticaj na našu igru. Dosta stvari nije funkcionisalo, što je na kraju i rezultiralo da ispustimo veliki broj bodova.”