Razgovarao: Adnan Pločo

Njegova je životna priča za kakvog filmskog trilera. Nikad do kraja ispričana. Veldin Karić, prijeratna fudbalska nada sarajevskog Željezničara, kasnije prvotimac Marsonije, potom slavnog Torina, Lugana, Varteksa, Dinama, za Sportske.ba ispričao je kako i ko mu je spasio živu glavu. Kako je s Grbavice s lisicama na rukama transportiran na Pale.

Nekoliko puta smo dogovarali intervju. Uvijek je pomjerao. Nije odbijao. Naprotiv. Želio je da njegova priča bude svojevrsna ”rekonstrukcija” najtežih dana u životu.

”Prijatelju moj, daj da to ne radimo ovako; bolje kad dođem u Sarajevo, pa, uz tufahije, kahvu i ćevape da se ispričamo. Želja mi je doći na derbi sa Sarajevom, na svoju Grbavicu, pa da tada uradimo intervju”, objašnjavao je Veldin sasvim opravdane razloge prolongiranja intervjua.

I tako smo dogovorili, u predvečerje ”vječitog derbija” da se nađemo na pola puta. U Slavonskom Brodu.

”Dođi s kolegama, moji ste gosti. Dolazim s veteranima Dinama u Ruščicu. Bit će to nogometni spektakl”, zamolio je Karić. Znali smo da će nakon utakmice biti ”rasprodat”, pa smo došli noć prije. Veldin je bio u ”karantinu”.

U Coloseumu nas je čekao više skoro dva sata.

”Pa, gdje ste do sada. Ovoliko nisam čekao ni jednu od svojih žena”, ”ukorio” nas je s osmjehom na licu Veldin, potom upoznao s trećom, aktuelnom suprugom Silvijom. S kojom želi ostati do kraja života. S prvom je bio najduže u braku i s njom nije imao djece, pa su se sporazumno razišli.

Druga mu je podarila sina i kćerku, Neona i Niu. Neo je supertalentirani fudbaler u pionirima Varteksa. S očevim genom, nogometna mu je budućnost svijetla.

Častio profesore

Došao je u Bayernovoj majici. Slučajno ili ne, dok smo radili intervju u kafiću se gledao meč Bayerna i Reala. Samo je u jednom navratu kratko pogledao ka plazmi, kako bi zaključio.

”Ma, kakav Messi, Ronaldo je čudo od igrača”, poentirao je Veldin.

Nije to bio klasični intervju, jer pitanja i nisu bila potrebna. Otvorio je dušu. Pričao po sjećanju, a neke stvari su mu se trajno urezale u sjećanje. Kako pamti do u detalje akciju iz kojeg je postigao za Dinamu najljepši gol u derbijima s Hajdukom, tako je dočarao sliku Grbavice prije nego će početi rat.

”Meni je sve išlo kao u bajci. Kao u najljepšim snovima. Živio sam u Kolibama, tu kod Bosanskog Broda, a igrao u jednoj od najboljih omladinskih generacija u BiH. za Polet su igrali, između ostalih, braća Edo i Zemir Mujčin, Mašić, ja. Edo i Zemir su moji bliski rođaci. Rušili smo sve pred sobom. Na onom poznatom turniru u Foči, bili smo najbolji. Tu su me primijetili ljudi iz Želje i doveli me. Tako sam ja završio na Grbavici. Da ne zaboravim pomenuti da nas je vodio Miro Buljan. Mora da ste čuli za njega, jer je najzaslužniji za tu našu generaciju u Poletu. Kasnije nas je vodio i u Marsoniji.

U dresu Želje blistao je u juniorima, vrlo brzo i u prvom timu. Imao je sreću da je došao u prave ruke.

”Nenad Starovlah je bio pravi učitelj, pedagog, autoritet. Imali smo najbolju omladinsku ekipu u BiH, pa i ”Jugi”. Sa mnom su igrali Mijo Katić, Kemo Elkaz, Adnan Pehlivanović, Admir Adžem, Jasmin Hurić, Marijo Dodik, Mario Stanić. Skoro kompletna generacija je preko noći zaigrala u prvom timu. Naprimjer, ja sam sa 16.5 godina igrao za seniore. Sa sedamnaest sam postigao dva gola Sarajevu na turniru na Igmanu. Znam da je trener Starovlah tražio od nas da budemo odlični učenici, studenti, a meni je škola bila ”smrt”. Sav sam se predao nogometu. Kada sam zaigrao za prvi tim, a kako bi opravdao kašnjenja kupovao sam profesorima u mašinskoj školi parfeme, čokolade. Da im ”zamažem” oči.

Sanjao je utakmice na jugoslovenskim stadionima, velike utakmice. Već se izborio za mjesto u omladinskoj jugoslovenskoj reprezentaciji. I onda šok. Kao ružan san. Nažalost, nije to bio san.

”Bio sam u onoj ekipi koja je trebala igrati s Radom. Pripremao sam se kao pred svaku utakmicu. Uglavnom za prvi tim igrala je ”moja” generacija: Hura, Pehli, Adžem, Doda. Ja sam stanovao s Mijom Katićem na Grbavici, mislim, u Zagrebačkoj ulici, tamo na skretanju za Vraca. Nekoliko sati prije utakmice čuli su se pucnji. Grad je izgledao sablasno prazan. Majke mi, mislio sam da sanjam. Mislio sam u početku da je to nešto bezveze i da će se smiriti. Nije bilo utakmice s Radom, niti je ko mislio na loptu. Ostao sam još neko vrijeme u Sarajevu, jer sam bio zbunjen, šokiran. Nisam znao kud ću, šta ću. Nisam znao ništa za svoje u Brodu. Pogotovo jer se tamo prvo zapucalo. Svaki dan mislim smirit će se, a bivalo je sve gore.

O nogometu niko više nije razmišljao. Spašavala se živa glava. Neki Veldinovi saigrači otišli su u Srbiju, pojedini u Hrvatsku. Gdje je ko mogao. Jednog dana i on će dobiti poziv.

”Pakuj stvari i dolazi u Novi Sad”, glasio je telefonski poziv njegovog bivšeg trenera Nenada Starovlaha, koji nije želio ostati niti na jednoj strani. Želio je ostati sportaš i čovjek. Prijatelj, pokazat će se kada je najteže.

”Nazvao me Nešo i rekao da će poslati ljude po mene. Nisam znao kada, ali sam vidio i osjetio da se steže obruč. Znam da sam jedne noći, dok sam išao u stan naletio na naše. Jedan me prepoznao i kaže, Hoćeš pištolj? Uzmi trebat će ti! – kaže mi jedan od njih. Kakav pištolj, šta ću s njim. Kontam ranit ću sam sebe. Mislio sam, ma smirit će se ovo. Kome je do rata. I tako me jednog dana probudi lupanje po vratima. Nisam ni pomislio da otvorim. Lupanje je bilo sve jače. Prestao sam disati, misleći da će prestati. Međutim, na jednom vidim otvorena brata. Ulazi vojnik s puškom i kaže: spremaj se! Uzmi osnovne stvari i kreći s nama!

Koje osnovne stvari, mislim u sebi, kada sam imao samo sportsku opremu, higijenski pribor.

Bio je u Željinoj majici. Spremio se i čekao novu naredbu, put u neizvjesnost. Imao je sreću u nesreći.

”Baš tu bio je moj prijatelj Žara. Bio je s Nešom, s nama igračima se družio. Svi su ga znali jer je bio sportska raja. Vojnici, s oznakama JNA poveli su Žaru i mene. Rekli su idemo u Lukavicu. Tako će i biti. Potom su nas poveli na Pale. Eh, tu sam shvatio da se drastično mijenja situacija. Vozili su nas, a da ne znam gdje. Mislio sam gotovo je. Uz mene je bio vojnik s onom dugom puškom., “tandžarom”, ili kako se već zove. Ne znam zašto, ali od nas nekoliko samo je u mene uperio pušku. Umro sam od straha dok smo se vozili. Onda su nas doveli u jednu prostoriju. da, zaboravio sam reći, da sam imao lisice na rukama dok smo se vozili na Pale. Bilo je strašno. Nikad nisam, osim na filmovima vidio lisice, a sad na mojim rukama.

Sa Žarom je sproveden u sobu za saslušanje. I novi šok, strah, minute neizvjesnosti.

– Kada je jedan vojnik, sad već u sasvim nekoj drugoj uniformi, rekao doveo sam špijuna, mislio sam gotovo je. Čuj, ja špijun. Kasnije sam shvatio da su me povezali s Vehbijom Karićem, nekim visokim oficirom koji je prešao na našu stranu. Kažem, nisam ja nikakav špijun, ja sam fudbaler. Igram za reprezentaciju.

Susret s Arkanom

Nije mu pomoglo. Na momente mu pogrošalo položaj.

– Fudbaler? kakav fudbal, koja reprezentacija- pita me neki bradati.

– Ja sam pošao u Novi Sad, trebam da igram za Vojvodinu. Pozvao me Nešo Starovlah. Evo provjerite, kažem, a vidim da je ovaj što me ispituje sve nervozniji. I tada je pored mene stajao jedan s puškom.

– Ti bježiš, tebi do fudbala. Nećeš ti nikuda, kaže mi taj bradonja, što je razbjesnilo Žaru. I onda je on “poludio”, počeo da se raspravlja i svađa s njima. Ja kontam, šuti Žara pobiće nas.

– Kakvi ste vi četnici? Niste vi nikakvi četnici. Držite Željinog igrača, jugoslovenskog reprezentativca. Vi ste mi neka vojska. Vi niste bili ni rođeni kada sam ja bio Dražin vojnik viče Žara, a ja ga gledam i kontam da je poludio. Onaj što nas ispitivao, malo se smirio. Baš tada uđe neki tip i prepozna Žaru. Bio je neki Željin navijač. Kaže, otkud ti Žara ovde? – kako otkud, doveli me ovi. Reci da nas puste, jer Karić treba u Novi Sad! Tako i bude. Skinu nam lisice i kažu zovite Starovlaha. Mislio sam, dobro je, kad ono novo čekanje.

Starovlaha nisu dobili, pa su pozvali telefonom njegovog punca i punicu, a oni obavijestili Nešu.

– Čuo sam kako je onaj bradonja, što me zvao špijunom, nekome na telefon rekao: Ako ne dođe neko po ovog, ja ne garantujem za njegovu bezbjednost. Imate sat vremena da ga vodite.

Tada sam po ko zna koji put mislio, eh, sad je definitivno gotovo. Ko će, kako će neko doći po mene za sat. Kada, nakon, ne znam ni ja više koliko vremena zovu nas da izađemo. Izveli su nas vani. I čujem helikopter. Kažu nam, upadajte! Tako sam ja napustio svoje Sarajevo, preko Lukavice s lisicama doveden na Pale, a onda helikopterom do Novog Sada. Vječiti sam dužnik Nenadu Starovlahu i Iliji Panteliću, koji je tada bio direktor ili predsjednik Vojvodine.

Igrao je šest mjeseci za Vojvodinu i smišljao plan kako da produži dalje. Ispričao nam je kako se susreo s Arkanom.

– Pozvao me direktor kod sebe u kancelariju. Kada sam došao kod sekretarice je već bio jedan tip. Čitao je novine. Ja sam ušao i samo ga pogledao misleći da je neko iz kluba. I kada sam htio ući kod direktora, sekretarica kaže “gospodine Arkan, čeka vas direktor”. ja sam se “smrznuo” kada sam shvatio da sjedim u istoj sobi s Arkanom. Za kojeg sam već čuo i znalo se šta je radio po nekim bh. gradovima.

Priznaje da u Vojvodini nije imao problema. Naprotiv, saigrači i ljudi iz kluba su bili krajnje korektni. Njega je mučilo što mjesecima ništa nije znao za svoje u Kolibama i Brodu.

– Igrao sam, ali sam sve manje mislio na nogomet. Patio sam za svojima, nisam znao ništa za roditelje, za sestru. Odlučio sam da bježim iz Novog Sada. Krenuo sam u Mađarsku, ali su me vratili. Kažu, nije mi pasoš u redu. Pođem drugi puta i opet ne prođem. Onda me jedan policajac pozove i kaže kako ćemo prijeći granicu. Imao je nekog prijatelja policajca i u njegovoj smjeni me doveo do granice. Policajcima je pokazao policijsku značku i rekao da me prati na pripreme jugoslovenske reprezentacije. Pustili su nas bez problema. Tako sam napustio Novi Sad i krenuo prema Hrvatskoj,

Kada je mislio da je njegovim mukama kraj, zapelo je na mađarsko-hrvatskoj granici.

– Kada su mi tražili isprave ja ležerno pokažem onaj naš crveni pasoš. Mislim bit će u redu, kad “frajko” kaže, nazad. Ma, neće ni da čuje. Ja sam već tada imao poziv Marsonije koja me pokušavala u više navrata dovesti. Kada sam im rekao da mi je otac rođen u Slavonskom Brodu, rekli su mi da je tom činjenicom moj problem riješen. Tako je i bilo. Za nekoliko sati su mi donijeli domovnicu s kojom sam ušao u Hrvatsku. Pasoš niko nije ni gledao. Tako ti ja dođem u Marsoniju,

Nemam ništa iz Želje

Marsonija je bila u drugoj ligi. U timu su već bila braća Mujčin, Mašić, Kasumović, braća Petrović, Živković. Zvali su ih “Mala Bosna”. Ubrzo su ušli u prvu hrvatsku ligu i postali hit. Najviše zahvaljujući Bosancima. Karića su svi tražili.

– Mogao sam da biram, hoću li u Dinamo, Hajduk, u Tursku, Njemačku, ali sam potpisao za Torino. Kakav je to bio klub, nogomet. Sve je završio menadžer Predrag Naletilić. Igrao sam protiv Zidana i drugih svjetskih zvijezda. Iz Torina sam otišao u Lugano, jer mi nisu garantirali da ću igrati. Nisam ostao dugo u Švicarskoj jer mi neke okolnosti nisu išle na ruku. Znam da mi je Admir Smajić sređivao neki veliki transfer, ali sve je propalo, jer je poginuo predsjednik kluba. I onda se ja vratim u Varteks. Varteks je imao odličan tim i velikog čovjeka i predsjednika pokojnog Anđelka Herjaveca. Volio me kao svoje dijete,a onda je i on poginuo u saobraćajci. Baš kada se spremao da s Varteksom zavlada hrvatskim nogometom.

Iz Varteksa je prešao u Dinamo. Za modre je u derbiju s Hajdukom postigao najljepši gol u sudarima dva rivala. Gdje god je igrao bio je miljenik trenera i publike. Dok smo slušali njegovu životno sportsku priču, Veldin je stalno pričao o Želji, o Sarajevu.

– Znaš da je Slavonski Brod moj drugi dom. U Varaždinu sam kao kod kuće. Igram za veterane Dinama, ali jedan je Željo. Kao da mi je suđeno da nosim plavi dres. Dobro u Torinu je bio bordo boje, ali mojim venama teče plava krv. Takvih ljudi, duša, raje, nema nigdje. Godinama se spremam da dođem u Sarajevo. Želio sam na otvorenje istiočne tribine,ali nisam mogao. Kako sam, bio sretan kada sam vidio snimak s Grbavice i čuo pjesmu Željinih navijača. Duša me boli što nemam kod sebe ništa od Željinih suvenira. Ni dresa, majice, trenerke,. ni silnih pehara. Sve je to nestalo, pokradeno. Sada zovem Pehlija, Kemu, Huru svoje prijatelje i saigrače da mi nađu koju sliku i pošalju na “fejzbuk”.

TEKST iz arhive portala Sportske.ba…