Piše: Damir Gradaščević
Nedjelja. Umio se, napravio kafu, uključio TV i isklučio TV. Sišao sam do trafike ispred ulaza da kupim novine. Debela radnica u trafici je kratko rekla:” Jeble te novine.” dok je trpala šteke Lorda u torbetinu kućne izrade. Ključem sam rastrgao plastični omotač na buntu svježe odštampanog “Oslobođenja” bacio nešto sitnog na pult, i otvorio sportski prilog. Željezničar, Sarajevo -Rad, Beograd. Kažem vam, nije svaka nedjelja dosadna. Iz daljine se začulo par pucnjeva. Pogledao sam prema mostiću. Pas je trčao prema Bristolu, pa se predomislio i vratio. Sekund kasnije, ponovo se predomislio i nestao u sjeni Wilsonovog Šetališta.
Napravio sam još jednu kafu i počeo sa rješavanjem mog svakonedeljnog problema. Niko, ama baš niko od moje raje, nije volio nogomet. Pametna raja. Ali, ja sam volio to šutanje po travi. Baš volio. Uvijek sam se žalio da na tekmama moram cuclat’ pivu sa poznanicima, umjesto sa svojom rajom. Tako je, mislim negdje početkom osamdesetih, moja suosjećajna raja skontala da je bolje da oni subotom izvlače kraću šibicu i odluče ko će sa jaranom na tekmu, nego da im dosađujem na telefon po cijeli dan, i pizdim kako nisu vrijedni mog prijateljstva. I tako, godinama. Ja bih navijao, nesretnik sa kraćom šibicom bi, ošamućen sinoćnjim dernekom u BB-u spavao ili svako malo pitao:”Ko igra?”
Nedjelja 05.04.1992. Niko nije zvao. Kontam, još je rano. Dvije sekunde kasnije, izgubio sam strpljenje i uhvatio se telefona.
– “Halo, M…, Šta radiš?”
– “Ništa.”
– “E, super, idemo na Grbavicu……”
Veza se prekinula, vjerovatno smetnje na linijama..
Vrtim drugi broj.
– “Halo, Š…, Hoćemo li na tekmu?”
– “Joj, baš mi je žao, vodim cuku kod veterinara..”
– “Eki, veterinar nedjeljom..”
– “Jarane, šta zna cuko koji je dan.”
Zovem F…, ne javlja se. On je jedini u raji imao onaj ID Caller.
Odustajem. Otvorio sam limenku Laškog i popio ga. Iz regala sam izvadio zastavu 3×3 na kojoj je zelenim slovima pisalo UEFA. Složio sam je u baklavu, prebacio preko ramena i krenuo prema Stadionu Grbavica. Ispred zgrade umalo da se sudarim sa M….
-“Jes to bez mene krenuo?” pitao je.
-“Jesam.”
-“E, nećeš sam. Ponio sam nam i 12 piva da nam se nađe. Sačekaj sekundu sad će Š….. i F…..”
Tri pive kasnije, pojavili su se Š i F i krenuli smo na tekmu. Iz pravca Vraca čuli su se pucnji. Ja sam govorio kako će Željo danas rasturiti Rad, a F je rekao da ćemo danas svi izginuti.M je rekao da rata neće biti, a Š je proklinjao dan kad nas je upoznao. Ispred Stadiona oko dvije hiljade ljudi. Većinom Manijaci sa zastavama i rekvizitima. Bilo je neuobičajeno tiho. Neuobičajeno malo milicije ispred stadiona. I pucnjava iz škole MUP-a.
Pored nas je prošao autobus sa igračima Rada. Redar na stadionu nam je rekao da idemo na istočni ulaz, i da će Maniacs danas besplatno na tekmu. Krenuli smo pored pomoćnog terena na istok a nekoliko metaka je fijuknulo kroz krošnje jablana. M…. je rekao da su to zalutali meci, a F…. je rekao da metak nije ovca, pa da luta okolo. Vratili smo se i zaklonili pored Zamka. Školu odatle nismo vidjeli, pa smo mislili da smo tu OK. Nisam vidio koliko se Manijaka proguralo do južne tribine. Neko je rekao da su igrači na terenu i da će utakmica biti odigrana. Još par metaka je završilo u krovu sjeverne tribine. Pred stadionom se zadržalo još petstotinjak ljudi. Š… je rekao:”Jebo ovo odoh u Jesenjin poginut ko gospodin slušajući G'N'R.”
Otišli smo u Jesenjin i ostali tamo dok su zalihe trajale. Kad smo se rastajali, F… je rekao: “Sad znaš zašto ne volim nogomet.”
Ispratio sam ih do mostića na Bristolu i rekao da budu oprezni pored Maršalke. Otišao sam kući, uključio TV, i isključio TV.
Mjesec dana kasnije, beli orlovi su me kao vojvodu, uz mnogo pucnjave, ispratili sa Grbavice. Nisam otišao daleko. Samo do Bristola. ????
M…. sam vidio u Pofalićima, Š…. na Mujkića Brdu a F….. u Doglodima. Rekli su mi da su znali da je sve otišlo kvragu kad su, ničim izazvani, skupa došli da gledaju Želju.I, poslije toliko godina nešto kontam, i onakav Željo bi razvalio Rad iz Beograda.
