Sport je takav da u jednom trenutku možeš da budeš na vrhu, da držiš svet na dlanu i da deluje da možeš sve. A, onda, pravo niotkda taj isti svet može da se sruši u trenu i da strmoglavo padneš na samo dno. Upravo to dogodilo se Aleksandru Gvozdenoviću. Golmanu koji je imao velike snove koje je sam sebi raspršio alkoholom.
Od velikog talenta, perspektivnog sportiste, golmana kom su predviđali svetlu budućnost… Umesto toga postao je pijanac koji je pet godina živeo na ulici, bez krova nad glavom. Fudbalom je počeo da se bavi 1987. godine u Hajduku gde je postao golman. Dve nedelje kasnije prešao je u Rad, počeo je u juniorskim selekcijama, postao kapiten, ali se onda sve naglo promenilo. Sam sebi je “pucao u kolena”.
Jednostavno, previše je voleo izlaske i alkohol, posebno petkom i subotom. “Da sam bio malo istrajniji, pošteniji prema sebi, prema radu, treninzima… Ali, voleo sam taj petak i subotu, pravili smo neki kompromis sa sportom. Ili sam bio nedovoljno iskren ili nedovoljno jak, a možda i jedno i drugo. Uglavnom, lopta je sve više bežala i bežala, na kraju su druge stvari iza mene”, rekao je Gvozdenović u smisiji “Eksploziv” na TV Prva, prenosi Mondo.
Kako je vreme odmicalo tako su pijanstva bila sve češka, fudbalska karijera i poslovi polako su propadali, počeo je da rasprodaje porodične uspomene iz kuće. Onda je shvatio da tako ne može više, odlučio je da 12. aprila 2013. godine ode na ulicu sa samo jednim rancem na leđima. Sebe nije zvao beskućnikom, ubeđivao je sebe da je to samo trenutna situacija.
Spavao je na klupama, u zavučenim ulazima, napuštenim vagonima. Dane je provodio na česmi u Skadarliji. “Tu smo pili, družili se, lagali sami sebe, ubeđivali u nešto što nije bilo. Svi smo bili jedna porodica. Kad si na ulici izgubiš interesovanje za sve, osim za osnovne potrebe, a onda ni te osnovne više nisu osnovne pa se sve svodi na alkohol i cigarete. Kako je vreme prolazilo usavršavali su se načini kako preživeti sa što manje para. Tako sam znao da za sto dinara doručkujem i popijem pivo. Sve što smo imali od hrane imali smo zajedno, delili smo i paštetu i sardinu i salamu, a nekad je bilo i bez hrane. Dovoljno je bilo da budemo u masi, da nas neko čuje”, prepričavao je bivši golman.
Ističe da je u tom periodu shvatio da su materijalne stvari nevažne. “Najbitnije od svega je ostati čovek. Malo je ljudi, mojih drugara beskućnika, umrlo od gladi. Većinu je nedostatak ljubavi odveo u glad. Alkohol je samo posledica. Ljubav možeš da daš i kada misliš da je nemaš”.
Prst sudbine ponekad je teško objasniti. Skadarlijska česma na kojoj je provodio dane za njega je bila životna prekretnica. “Bio sam na kraju snage, otečen od alkohola i nespavanja, siguran sam da su me trunke delile od smrti. Čuo sam da su moji drugari počeli da komentarišu kako neka devojka prilazi česmi. Znao sam da je to ona. Rekla mi je ‘Aleksandre, ja sam’. Bila je to junakinja moje davno nedovršene ljubavne priče. Posle toliko godina stajala je ispred mene”, prepričavao je Gvozdenović.
Nije bio siguran da li se to stvarno dogodilo ili je bio momenat buncanja. Istakao je da ga je pitala da li je tako trebalo da se završi, posle čega je on nastavio da spava. Međutim, potvrda je stigla vrlo brzo, zavukao je ruku u džep i našao njen broj telefona. Nastavila je da dolazi kod njega i onda ga je upravo ona odvezla u Urgentni centar.
Tako je počela priča njegovog oporavka. Već nekoliko godina ne pije i ne živi na ulici, a sa Jelenom je od 2019. godine.
Jedna od glavnih pouka ove priče je jasna – ne gubite nadu, čak i kada deluje da nema izlaza…