Za Seju znaju na svim bh.stadionima. Pamte ga ljuti rivali navijači jugoslovenskih klubova na stadionima od Triglava do Đevđelije. Zastava klupska pjesma, šal, dres njegov je prepoznatljivi “stajling”, po kojem su ga prepoznavali po željeznički i autobusnim stanicam, do Doboja, Vinkovaca, Beograda do Zidanog mosta.
Ostao je vjeran “crveno-crnoj” boji i nakon što se navijački penzionisao. Osmjeh, anegdota, evociranje uspomena, lijepa riječ je nešto što vas je čekalo kada bi u prolazu svratili na Sejin štand.
Došao s mora
U vremenu kada je iskrenih prijatelja sve manje, Sejo se uvjerio da nije živio uzalud. Kad je zamalo ostao bez vida, jer su bila znatna oštećenja oba oka, Sejo je “progledao”. Spas je stigao od raje. Uglednih menadžera, prijatelja, nekadašnjih ljubimaca s terena. Koji nisu dvojili ni sekunde. Pobrinuli su se da Sejo ozdravi i vratili njemu i porodici prepoznatljivi osmjeh.
Svoju životnu dramu Sejo Čerimović je podijelio na društvenim mrežama i zahvalio prijateljima. Znanim i neznanima.
“Dragi prijatelji, imam moralnu obavezu da objasnim šta mi se desilo. Ovim putem želim da se zahvalim svima koji su bili uz mene kad mi je bilo naj teže u životu. Dobio sam bezbroj poruka i upita šta mi je bilo? Nisam odgovarao, niti mi je bilo do odgovaranja, jer mi je “reklo” da sam vid izgubio i da se ne može ništa tu pomoći. Ovako, u šestom mjesecu sam se sapleo u podrumu zgrade i lupio glavom o drveni stol. Tu sam pao u komu i supruga me nađe u lokvi krvi. Pozvala je hitnu, s komšijama me ubacili u hitnu i završio sam u bolnici. Izvršene su pretrage, ustanovili su da mi je oko puno krvi, te da su popucali kapilari. Drugo oko je bilo upitno. Onda su počele kontrole i razvlačenje. Kada su me “zavukli” rekla mi je doktorica “za lijevo oko ti nema spasa, a desno ćemo ti pokušat spasiti. Sad ćemo ti dati inekciju u oko koja vrijedi 1000 KM”.
Razmišljao o vješalima
Ja, onako zbunjen gledam i pitam zašto mi niste to rekli prije, da se snalazim. Doslovno mi rekla “kod moje je mame isti problem i sve normalno obavlja”.
Onako zbunjen, isprepadan ustanem, sa stolice i izađem iz ordinacije. Kada sam došao do stolice u parku bolnice, onako ćorav, zbunjen, isprepadan na pomisao da više neću vidjeti, sjedim. Više nemam povratka, jer me neće primiti zato što sam samovoljno napustio bolnicu krenem sam prema taksiju. Pokucam, ne vidim, a glumim da vidim, kad sam došao kućii legao sam. Nemam rješenja, mnoge misli mi prolaze kroz glavu, pa čak i vješanje, ali moj savjet “samo budite uporni i rješenje će se naći”.
Sjetim se igrača Čelika Sergeja Tice, dobar drug moj. Pošaljem mu poruku i pitam ga za doktora Nikolu Golubića. Moj Sergej mi kaže: “Na moru je doktor, ali sačekaj. Prošlo pola sata, zove me doktor. Pita šta je bilo, ja mu sve ispričam. Kaže mi doktor: “Sejo, ja sam sa porodicom na moru, ali ti si prijatelj naše kuće i sutra me čekaj pred privatnom klinikom “MEDIKOM”. Ništa ne rauzumjem, a on kaže: Sutra čekaj u pola dvanaest i razumjet ćeš!”. Doktor je sjeo u auto i došao u Zenicu da me pregleda. Kada me pregledao nazvao je recepciju i rekao “ovaj pregled piši na mene!” Kada dole dođe gospodin Sead daj mu nalaze!
Nazvao je privatnu kliniku u Matuzićima i zakazao mi pregled.
Dole su me pregledali i kazali da će sve riješiti operacijom. Biće duga, dosadna i skupa operacija. Pošto sam dao krv 40 puta, zdravstvo će snositi, a inekcije, masti, kontrole, kapi i prijevoz. To ja plaća. Krenulo je s tri inekcije, koje su propisane. Otišlo je na jedanest, onda je došla operacija. Čekam je ko ozeblo sunce. Operacija je dvadesetog, a devetnestog mi otkazuju dobio. Doktor koronu dobio. Zamalo nisam od muke pao u nesvjest. Sutra srećem gospodina Senaida Begića. Požalim mu se. Kaže, pokušat ću pomoći. Ode i za tri dana zovu me da odem dole. Moram noćiti sa suprugom, jer ne funkcioniram sam. Operacija je trajala dva i po sata. Sutra kući.
Hvala svima koji su me pitali: treba li šta, ali ja jednostavno nisam mogao reći treba, jer onaj j….i ponos ugrožava, a moje zalihe su istrošene. Već me napadaju što ne kažeš, a u meni ko da nešto govori: Sačekaj. Onda se pojaviše ljudi koji mi samo kažu: Vidim da si u problemu, idi na Vestern…
Otvori poštansko sanduče…
Ovim putem svima se zahvaljujem, a posebno ovim ljudima, jer ja nemam drugog načina. Mojoj supruzi MELIHI, koja je bila svaki momenat uz mene kao i danas dan, zatim kćerki MIRELI, zetu AMELU, mojoj sestri, sestriću Kenanu. Mom drugu Benjaminu Terziću, Omeru Zrniću, Draganu Ačkaru, Marku Markoviću, Nusretu Kalci, Dušku Miliću, rodici Havi Ćerimović, Bitić, Isaković, Fehimu i Redžibu “Regi”, Emiru i Amili, Almiru Gigoviću, Neji Biloglavić, Albinu Biloglavić. Pomogao je i moj drug bivši igrač Čelika Darko Nestorović, pa Nedžad Nećko Dervišević, Salih Hodžić, “Hidžama”, Nermin i Maida Ćerimović…
Jedna osoba me zove navečer. Zove sa skrivenog broja. Izvinjava se i kaže: Nisam znao da si bolestan, koliko ti treba para do kraja operacije? Vidjevši da je broj sakriven, mislio sam da me zeza… Kažem mu, ne treba ništa, a on će opet “ja sam rastao uz tebe i Čelik. Ja sad imam dva fakulteta. Jedan sam završio i sad sam menadžer jedne firme. Plata mi je kolko ja kažem, a drugi sam završio kod tebe. Ono kako se ode Beograd-Zagreb-Split, bez dinara, a imaš prevoz, hranu, gledaš utakmicu i dođeš kuć, priča prijatelj…
Godi mi slušati, pod pritiskom, kažem, treba mi još toliko da okončam operaciju i preglede… Spustio je slušalicu, nakon dva dana zove i kaže, poštanski sandučić ti je otključan, nekq neko siđe i uzme kovertu… Ja mu kažem, de mi reci ko si? Veli on, neću ti reći, jer kad dođem na štand, ispričam se, ismijem, a ovako ti bi me respektovao.. Izgubili bi prirodno druženje…
Kada je supruga sišla, našla je u sandučiću kovertu s novcem. Na koverti piše ‘Brz oporavak, legendo’. Hvala vam svima, ali bez gore nabrojanih ljudi ostao bi ćorav. Sad uz terapije, kontrole i upute doktora ići će to sporo, al sigurno. Opet ću ja vas vidjeti, pozdravljati, gledati utakmice, porodicu, unuku…
S vama i vašom podrškom ovu golgotu sam lakše izdržo. Osjećao se samo pouzdanije jer imam vas za prijatelje. Pozdrav, da ste mi zdravi, živi i sretni sa svojim porodicama – napisao je Sejo Ćerimgović na svom Facebook profilu.
