U dugoj tradiciji i svijetloj historiji mostarskog Veleža nemoguće je izabrati najboljih jedanaest igrača, a da pritom u rezervi ili drugom timu nemate iste takve asove. Na svakoj poziciji konkurišu bar po 3-4 velikana i legende. Recimo krila: Topić – Kajtaz, Vukoje-Tuce…centarfori Bajević-Halilhodžić, Kodro-Jurić…ili majstori nepravaziđenog kova te pakeri Mujić-Vladić-Salem Halilhodžić, Karabeg…ili bekovi braća Hadžiabdić- Ristić-Jurić…halfovi Ledić-Čolić-Prskalo, Radiljević…golmani Marić-Ćurković-Barbarić, Horvatić, Petranović…
Mnogi će reći najbolje su pedesete i šesdesete sa Mujićem, Repcom, Zelenikom…drugi sedamdesete sa BMW-om( Bajević-Marić-Vladić) i Sulom Repcom za kormilom…dok će treći pominjati osamdesete, čuvenu navalu JU-KA-TU (Jurić-Kajtaz-Tuce) te dva osvojena Kupa SFRJ. No kada se gleda sa neutralne strane sva jugoslovenska javnost je sedamdesete što se tiče Veleža proglasila za najbolje.
Tih godina dvije vicešampionske titule su dio Veleža te četvrtfinale KUPA UEFA. No ono što je krasilo “Rođene” je bio totalni fudbal, igra bez lopte, visoki presing sa brzom realizacijom i lomljenjem protivnika. 1973/74 titula se izgubila od Hajduka na gol razliku i obje ekipe su bodovno bile poravnate na tablici. Prije konačne tabele alfa i omega jugoslovenskog fudbala Miljan Miljanić je govorio: “Ne znam ko će biti prvak, ali najbolji i najljepši fudbal u zemlji igra Velež”.
Također javnost je navalnu petorku Topić-Halilhodžić-Bajević-Vladić-Vukoje proglasila za najbolju u zemlji. To se sve vidi i u potpisu retro fotografije iz pomenutog vremena.
(Mirsad Starčević/Sportske.ba)
