Piše: Zdenko Antović
Koliko je sport čudna rabota potvrđuje i ova priča. Zove me telefonom Gordan Žigić Žiga iz Sarajeva.
”Vidimo se ispred sportske dvorane u Visokom za pola sata. Donosim ti poklon-paket koji ti šalje Novica Todorović. On živi u Mladenovcu (u Beogradu) u Srbiji, pa se sjetio prijatelja džudista, a i nekih rukometaša iz svoje generacije. Nek’ se nađe u ovim vremenima !”
Okrećem se oko sebe, da nije neka skrivena kamera?!
Prisjećam se jednog žestokog momka iz podruma FIS-a (Fiskulturnog igrališta u Sarajevu i Doma Partizana) kada je ovaj bio na vrhu jugoslovenskog džuda…
” Žiga, šta će meni slati poklon paket, pa on je džudista, a mi rukometaši?”
S druge strane ”žice” najpoznatiji sarajevski brko govori: ”Pa, eto sjetio se svojih sportskih prijatelja, pa i nas, rukometaša”.
Nakon pola sata sastajem se sa Žigom u Visokom.
Kafići zatvoreni zbog pandemije, pa me on čeka na travnjaku ispred sporske dvorane.
Napravismo jedan snimak za uspomenu, a ja se okrećem ne bih li nanjušio skrivenu kameru. Ubacismo u gepek mog auta pogolemu raspuklu kartonsku kutiju punu svega i svačega.
Mislim, dobro je da nisam došao biciklom, po običaju…
Zvoni Gordanov telefon i čujem glas iz Mladenovca: ” Pripazi da ti Žiga ne zamahne malo te robe, znaš, on je Sarajlica, iz Titove..!”
Sa Žigom sam ostao pričati dva sata. Tema: Bh. rukomet u perfektu. Kaže Žiga, moramo o prošlosti kad ga nema (BH rukometa) ni u prezentu ni u futuru.
Vraćam se kući, palim internet. Ukucam: Novica Todorović.
Čitam i u sebi komentarišem: Uh, al’ je žestok ovaj… A, mekog srca.
Hvala Ti Todore!
