Piše: Mladen BOŠNJAK
Ne znam ima li ikakvoga smisla, postoji li ijedan suvisli razlog više pisati o izboru selektora Nogometne reprezentacije Bosne i Hercegovine. Nakon posjeta Fatihu Terimu, kada je sasuto i zadnje zrnce ozbiljnosti u Nogometnom savezu, kad su nas Misimović i Kajtaz, momci prema kojima sam imao benevolentan stav, ponizili učinivši nas okamenjenim promatračima njihove negledljive sapunice, baviti se selektorom nema ama baš nikakve zdravologičke svrhe.
A njih je, Misimovića i Kajtaza, valjda, otrijeznila šamarčina turskog stručnjaka koji je izvisio cijenu svojega pojavljivanja na klupi zmajeva: Koliko je Baždarević bio plaćen na godišnjoj razini, toliko Terim traži na mjesečnoj! Tako i treba!
Nije normalnih ljudi u BiH strah da će doći trener koji će koštati za naše prilike bezobraznih, nepojmljivih, basnoslovnih, nepostojećih dva milijuna eura, nego ljubitelji nogometa strahuju da neki zenički zajebant ne predloži Capella, da se neka mostarska liska ne sjeti Trapatonnija, da Miske i Kajtaz ne budu bauljali Latinskom Amerikom tražeći Boru Milutinovića, da neki bivši gastarbajter iz Duvna ne počne zagovarati Klinsmanna… Puno bi nam vremena uzeli pregovori s njima. Toga nas je strah.
Zaista, ima li smisla baviti se više Savezom, reprezentacijom, selektorom… Smislenije je upitati se postoji li na svijetu savez koji je ovoliko vremena, i ovako vašarski, tražio izbornika. Teško je prihvatiti da se sve u tako kratkom roku pretvorilo u burlesku, da je godinu i pol nakon čarobnog Brazila zavladalo ovakvo beznadno ozračje, da je Komitet za normalizaciju zaglavio u ćorsokaku vlastitih kaprica i vlastite bezidejnosti.
Postoji li ikakav suvisli razlog pisanja o selektoru BiH?
Ma, postoji, dakako, ali ovakvo ponašanje odgovornih u Savezu ubija svaku nadu, volju, ubija slova na tipkovnici.
