PIŠE: Mladen BOŠNJAK

Inicijativa čelnika nekolicine Federalnih nogometnih ligaša da osnuju Udruženje, uglavnom, nije loša stvar. Naravno, kad bi spomenuta udruga služila osnovnoj svrsi. No, bude li poligon za promociju određenih iskompleksiranih i karijerno nerealiziranih klupskih funkcionara – neće valjat! A sve miriše na to.

Naime, sa sastanka „zabrinutih“ klupskih glavešina u javnost je odaslan „posljednji apel“ i vapaj da se konsolidira sudačka organizacija i da se stane u kraj nečistim i nečasnim radnjama koje su ugrađene u karakter svakog njenog pripadnika. Ta je konstatacija svakako na mjestu, upiranje prstom u suce kao nezacjeljivu ranu bosanskohercegovačkog nogometa nije od jučer, nije ništa novo! Nešto malo se situacija popravila u zadnjih dvadesetak godina, ali to su, najoptimističnije rečeno, puževi koraci.

Ali…, hajde neka neki od klupskih glavešina koji podupiru travničku inicijativu digne ruku i kaže da nikad nije podmićivao suce i delegate, da nije zivkao, kumio, molio, prijetio, petljao, namještao, prodavao… Neka pogleda u objektiv i kaže: Da, ja sam taj čije su ruke čiste i nevine k'o novorođenče! Teška je iluzija takvo nešto očekivati. Takav u našem nogometu ne postoji.

Pa, čemu onda Udruženje i „apeliranje“?

Zato što je suđenje mekani trbuh ionako dežmekastog corpusa Nogometnog saveza, što je tu birokratski bastion najranjiviji, što se suci najmanje odupiru. Kad se arbitrima saspe u lice da su korumpirani, da su lopovi, p…e i kukavelji, oni se, svi od reda, ljigavo smijulje i gicaju poput štapskih kurvi. Njihova fasada satkana je od pljuvačke i psovki, njihova iznimno debela koža izvrstan je fundamnet za iživljavanje nižerangiranih klupskih potrčkala. Zato ovi visokorangirani prijete Udruženjem. Da im nebi netko zaveo reda, da im nebi uskratio bestijalno iživljavanje na smežuranim i bijednim sudačkim mješinama, da im neka pustahija iz Saveza nebi uvela normalno i koliko-toliko pošteno suđenje.

I da onaj dilber iz Travnika zasjedne, brate, u malo udobniju fotelju u Savezu, da prestane biti puko provincijsko glasačko klimantalo, da ga se, tu i tamo, za nešto pita.

Bilo bi dobro, dakle, da na osnivačkoj skupštini Udruženja netko digne ruku i kaže: Ja sam taj koji nikada nije šurovao sa sucima, koji nikad nije trgovao utakmicama. Tada bi ovaj osvrt postao „tendeciozan“ i automatski svrstan u kontrapunkt „afirmativnog pisanja“.