Admir Vladavić, nekadašnji bh. reprezentativac, je u ekskluzivnom razgovoru za Sportske.ba govorio o svojoj karijeri, počecima u stolačkoj Iskri, kako je preko Veleža i Željezničara stigao do nacionalnog dresa, putu u inostranstvo, te o povratku u bh. fudbal. Dotakao se i neizbježne teme ovih dana, a to je pandemija koronavirusa.

Vladavić je govorio o svojim bivšim trenerima, saigračima, saradnicima, a najviše fokusa je stavio na svoj voljeni Velež, za koji kaže da je njegova najveća ljubav.

” Za početak da vam kažem, evo kako nas je zadesila ova pandemija, gledam da imam što manje kontakata sa ljudima, ipak svaki dan odradim trening da bi ostao u formi. Trčim po desetak kilometara, prvenstveno zbog forme i zdravlja”-rekao je Vladavić.

Kakav je bio početak tvoje fudbalske karijere?

”Pa mnogi misle da sam ja karijeru započeo u Veležu, ali to nije bilo baš tako. Ja sam živio u Mostaru, a blizu mene se nalazilo naselje koje se zove Gnojnice. Pošto sam te neke prve fudbalske korake napravio za vrijeme rata, najbliže mi je bilo tu početi, a tu je trenirala stolačka Iskra, koja je protjerana iz svog grada za vrijeme ratnih dejstava. Hasan Hajdarević – Šeki, legenda Iskre, me je naučio prvim fudbalskim koracima i mnogo mi je pomogao, a pored njega Izudin Vegar i Adis Pirija. Tu sam dobio i kapitensku traku, sa nepunih 16 godina. Onda sam primjećen od strane Veleža, koji su nekoliko puta dolazili po mene da zaigram za njih, što sam na kraju i uradio”.

U Veležu si u prvom navratu proveo pet godina, kakva iskustva nosiš iz tog perioda?

” U Velež sam stigao u dosta nezahvalno vrijeme. Bilo je tu dosta pravih igrača. Tu je bio Pika Ćemalović, Dženan Zaimović, Admir Velagić, Adis Obad, Džafić, Kajtaz… Teško je tu bilo izbaciti nekoga iz ekipe. Bukvalno smo na početku čistili lopte i kopačke. Kasnije sam počeo više igrati, i bio sam jedan od glavnih igrača, tako da je taj period na kraju bio i dosta uspješan.”

Iz Veleža si otišao 2005. godine, je li istina da si na stolu imao ponudu Zrinjskog?

” To je istina, jedan dan sam bio na bazenu na desnoj strani grada. Bio sam bez marke u džepu. To je bio neki period prelaznog roka, ljeto, pripreme tek počinju. U međuvremenu mi je zazvonio telefon, ali se nisam stigao javiti. Zvao me kapiten Veleža Ćemalović, koji nam je u tim trenucima bio i babo i majka što se kaže. Pet šest puta me zvao, i onda sam od Kadrića uzeo telefon da ga nazovem. Ćemalović mi se javio i rekao mi je da odem na Bijeli brijeg, jer me zove ”Džida”, tadašnji predsjednik Zrinjskog. Otiđi, viid se sanjim. Piki sam tada rekao: ”Gdje ću to, volim Velež najviše na svijetu, a i stari će me izbacit iz kuće”, na šta je on rekao: ”Samo otiđi, ne moraš ništa potpisivat, samo me ispoštuj”. Oni su bili već na pripremama na Kupresu. Tu sam došao, a on me dočekao. Tada je trener Zrinjskog bio Baka Slišković. Pitali su me koliko ćeš novca da dođeš u Zrinjski. Ja znači nisam imao marku u džepu. Oni su mi donijeli aktovku sa 100.000 maraka. Rekao sam da moram porazgovarati sa ocem, pa ću im se javiti, iako sam unaprijed znao da nema od toga ništa. Prvenstveno jer volim Velež više od svega, i ne bi nikada to pogazio. Nazvao sam oca, govorim mu da me Zrinjski želi dovesti, na šta je on samo ovo rekao: ”Ne dolazi kući”. U tom momentu ljudima iz Zrinjskog govorim da moram još malo razmisliti, te da ću im se javiti za par dana. Nudili su mi poslove roditeljima poslove u aluminijskom kombinatu, te stan na Balinovcu. Naravno od toga ništa nije bilo. Tu se uopšte nije radilo o parama, jednostavno, da su donijeli 100 miliona ja ne bi pristao. Ovamo imam desetine hiljada ljudi koji me vole, ja volim Velež i to je za mene bio kraj priče. Nisam mogao prodati Velež.”

Dodao je Vladavić da je jedan od rijetkih igrača koji nikada nije tužio Velež:

” Ja sam jedan od rijetkih koji nikada nije tužio Velež. Ostali su mi mnogo novca dužni. Jedini sam čovjek koji je Veležu donio preko 200.000 maraka. Ali ja jednostavno ne mogu to Veležu da radim. To je moj klub, koji ja volim više od svega”.

Nakon toga je uslijedio transfer u Željezničar, kako se to sve odigralo?

”Pa ovako, nije to baš sve išlo glatko. Ja sam trebao prvenstveno da idem u FK Sarajevo. Tada su u klubu bili Gracić i Varešanović. Ja sam otišao sa njima na ručak. Pokušali su me ubijediti da pređem u Sarajevo, pitali su koliko novca tražim, a ja sam rekao da želim 30.000 km. Njima je to bilo puno, i od toga nije bilo ništa. Kada sam se vraćao u Mostar zazvonio mi je telefon, a zvao me Muharemović (tadašnji sportski direktor Željezničara). Ja nisam vjerovao da je on i prekinuo sam, mislio sam da neko provjerava da li sam bio u Sarajevu… Ipak, on me ponovo nazvao i zamolio me da sjednem u jedan restoran pa će on doći da popričamo. Sa njim je došao i Samir Ahmetbegović, za koga imam sve riječi hvale. To je jedan veliki gospodin. Sjeo sa sa njima i rekao sam im da želim 30.000 KM. Oni su rekli da nije problem, te smo postigli dogovor da mi daju 15.000 odmah, a ostatak na prvom treningu. Velež je tada dobio 15.000 KM, a ja sam zvanično postao igrač Željezničara. Željezničar je dio mene, jednu veliku ulogu Željo i Manijaci igraju u mom životu, i oni imaju posebno mjesto u mom srcu. Kad god imam vremena odem pogledati neku Željinu utakmicu, to je jedan veliki klub koga se rado sjećam i to je jedna veoma dobra epizoda u mom životu.

U međuvremenu si došao i do reprezentacije?

”Pa prije svega moram reći da sam bio u Hajduku. Tada je dole bio i Baka Slišković. Odigrao sam jednu utakmicu protiv Sarajeva i trebao sam potpisati ugovor. Ipak, nakon par dana sam shvatio da to nije za mene, i jako sam želio povratak kući. Pričao sam sa Bakom, a on mi je rekao da želi da ostanem. Ipak je na kraju shvatio moju želju da se vratim, i rekao mi je da ako toliko želim da se vratim, da mogu slobodno ići. Tu su me i najviše pratili, pa sam dobio i poziv u reprezentaciju.”

Dotakao se Vladavić i prvog inostranog fudbalsog iskustva:

”Igrao sam u Žilini, tu sam postao legenda kluba, te sam prvi stranac u historiji koji je nosio kapitensku traku. Dvije godine sam bio najbolji igrač lige. Onda je stigla jedna utakmica, a u prvom poluvremenu sam zabio dva gola. Na poluvremenu je trener rekao da se skinem. Rekao sam da ne želim, jer ću dati i u drugom poluvremenu još dva. Reci mi žašto želiš da izađem, a on je rekao da će mi kasnije saopštiti zašto je to tako. Insistirao sam da mi se odmah kaže, i on je pristao. Rekao mi je da su me prodali. Otišao sam u jedan hotel u Žilini, a tu je bio direktor kluba. Rekao mi je da imaju tri ponude za mene. To su bile Trabzon, Bochum i Salzburg. Pošto mi je bilo svejedno gdje ću nastaviti pitao sam gdje ima najviše novca. On je rekao u Salzburgu i tako sam tamo otišao”

Postoje priče da te Salihamidžić preporučio Salzburgu, da li je to istina?

”To je istina, on i Misimović, rekli su im ako želite pojačanje dovedite Vladavića.”

Huub Stevens te nije mnogo volio, nisi bio njegov miljenik, kakva su iskustva sa njim?

”Prije nego što sam došao igrao sam sa Grujićem, koji mi je rekao da Stevens ne voli nikoga, ali da će mene možda zavoliti. Tu je bio i Saša Ilić, i mnogo drugih dobrih igrača. Prvu utakmicu sam igrao protiv Bayerna. Igrao sam odlično, ali je onda došla povreda. Doktor mi je rekao da su popucali ligamenti i da neću moći trenirati pet sedmica. Ja sam na terenu bio nakon 13 dana. Možda se tada naljutio na mene, ali je pravio nelogične poteze. Na moju poziciju je doveo dva tri igrača, sa sobom je doveo desteak nekakvih Holanđana… Nije jednostavno volio nas Balkance. Pred kraj smo se i posvađali, čak se desio i jedan incident, kada sam se potukao sa pomoćnim trenerom. Tu se desila ta velika svađa o kojoj sam pisao na svom Facebooku, i jednostavno se desio kraj. U međuvremenu je stigao poziv iz Žiline i vratio sam se tamo. Nisam ni ja bio tamo neka cvjećka, imao sam i ja svojih grešaka. Vratio sam se nakon toga kući, nisam bio pozivan u reprezentaciju kada je Sušić došao za selektora, imao sam nekih svojih privatnih problema…”

Kakav je bio povratak u bh. fudbal?

”Ja sam stigao u Olimpik, ali to je jednostavno vještački projekat. Gracić je tada mislio da ako dovede Vladavića da će da osvoji prvenstvo. Ne ide to tako, čitav projekat mora biti ispravam. To je jedan od najvećih problema u bh. fudbalu. klubove vode ljudi koji nemaju veze sa fudbalom. Oni samo imaju pare i žele sve odjednom. Mora tu neko biti od struke. Cijela država se tako vodi u propast. Tako nam je i sa omladinskim pogonima. Loše se radi sa djecom. Stručnjaci pričaju kako Džeko treba igrati. Pustite Džeku, to je naša ikona, naša legenda, koja se više nikada neće roditi. On je jedinstven, a moramo poboljšati omladinske pogone da bi ponovo pravili kvalitetne igrače”.

Boravio si još malo u inostranstvu pa si se vratio u Velež. Kakav je bio oproštaj od kluba?

”Oproštaj u Veležu nije bio nikakav. Tu sam došao za vrijeme kad je Nikšić bio u klubu. Nazvao me na telefon i rekao da želi da se vratim u Velež. Pitao je želim li se vratiti, a ja sam pristao. U Veležu sam imao najmanju platu i zbog Veleža nisam cijenio sebe. Ali sve to na stranu, meni je bilo bitno da se vratim u svoj klub i svoj grad. Velež i Mostar volim najviše, i niko mi to ne može pokvariti. Tada je Jusufbegović bio trener kluba, on je imao svoje igrače, i čim sam stigao vidio sam da nisam dobrodošao sa njegove strane. Publika je na mojoj strani i Nikšić, ali nisam imao podršku trenera. Jusufbegović je čovjek zbog koga sam otišao i iz Veleža i iz Olimpika. Tad dolazi gradski derbi protiv Zrinjskog. Dobijao sam prijetnje preko društvenih mreža, psuju mi dijete, mrtcog oca. Tu se umiješao i tadašnji trener Karačić, koji je na televiziji rekao kako sam ja javno izjavio da ne želim da Zrinjski bude šampion, što je na kraju krajeva i istina. Došao je dan prijeutakmice, a ja sam kapiten. Postavljen sam za kapitena samo zbog činjenice da se mene najviše udara i bije. Niko od tadašnjih plaćenika u Veležu nije smio biti kapiten. Opet sam zbog svog Veleža pristao na to. Stigao sam na press konferenciju na kojoj su samnom trener i kapiten Zrinjskog, Karačić i Stojkić. Stojkić je strašno dobar dečko, on uopšte nije negativan lik. Na pressu me Karačić provocirao, na šta sam mu ja odgovorio da li će da ga prebijem danas ili sutra. Sutradan na utakmici je sve bilo isplanirano. Prva flaša koja je poletila išla je prema meni. Ovi ostali Veležovi plaćenici su prošli bez ikakvih problema. Sve je to bilo isplanirano. Dobivao sam razne psovke…Samo smo ja i Amir Zolj bili u prvih 11 a da smi iz Mostara. Ovi ostali igrači su svi sa strane. Niko nije shvatio da sam taj dan spreman da poginem. Dešava se situacija na poluvremenu, jedan od ovih plaćenika sa strane dolazi na klupu i skida kopačke i govori ne mogu ja ovo. On mi dolazi i to govori a ja dobio najveće batine. Tolike sam batine dobio da mi je mama kući plačući gledala utakmicu. Rekao sam mu da obuče kopačke, ili ćemo imati problem. Dolazi Jusufbegović i ne želi da razuvjeri ovog plaćenika od njegove namjere. Tada sam mu rekao da je to zadnji meč koji ću ja odigrati, i da zbog njega napuštam klub. Kopačke sam poklonio jednom dječaku koji je trenirao u Veležu”.

Kakva je po tebi trenutna situacija u klubu, prvenstveno kao navijač Veleža:

”Ja nisam navijač kluba, ja sam vojnik kluba. Ja imam samo Velež. Što se tiča kluba i infrastrukture sve je super. Vidimo svi da se dobro radi i svima nam je drago zbog toga. Mi svi u Mostaru živimo za Velež, ni jedan klub se ne voli ovako. Ipak, u Veležu ima problema. Velež mora imati u svakoj omladinskoj selekciji nekoliko reprezentativaca i to se pod hitno mora popraviti. Ja lično nemam nikakvu namjeru da se promovišem niti išta slično, ali ja kad dođem u Velež, a biće to jedan dan.”

Da li već imaš neku ponudu Veleža?

”Već sam pričao sa Hasićem, ja bi rado došao, ali i ne moram. Kada dođem ja tu ne bi bio samo broj, ja želim da napravim nešto od fudbalera”.

Kakva je situacija sa prvim timom, jesi li zadovoljan Dudićem?

Prvi tim gledam kad god mogu, puno putujem pa kad god uhvatim vremena ja odem na utakmicu. To je dio mene i uvijek ću pratiti klub. Što se tiče trenera uvijek je dobro nešto novo. Evo uzmimo Ibru Rahimića, on nije trener za mene. On nije za to. On je to pokazao u više navrata. Što se tiče Dudića on ima svoj pravac i put i za sada ide dobro. Samo je pitanje koliko igrači mogu da izdrže. To je taktički dobro posloženo, ali i to zavisi od dva tri igrača koji odskaču. Evo Fajić, on jednostavno mora da igra, on uvijek dvojicu veže. Ipak, rezultati su za svaku pohvalu i nadam se da ćemo uskoro igrati Evropu”.

Da li se kvalitet lige popravio od kada si ti igrao:

”I prije je bilo dobrih igrača, a biće i budućnosti. Činjenica je da su uslovi za treniranje mnogo bolje. Suđenje je također mnogo bolje. Mnogo si zaštićeniji, te je generalno bolja nego što je bila prije”.

Naša reprezentacija uskoro bi trebala igrati mečeve baraža, ako se smiri ova pandemija koronavirusa, kakve su nam šanse:

”Imamo kvalitet, i lošiji su prolazili dalje. Ipak, imali smo mnogo problema upravo protiv Sj. Irske u prošlom meču, tako da nam nije svejedno. Oni su kvalitetna ekipa, koja ima dobre fudbalere. Neće to biti lako, ali sigurno imamo šanse za prolaz, pogotovo akd se u nama probudi onaj inat.

Kakvo je tvoje viđenje situacije sa Bajevićem, odnosno njegovim imenovanjem za selektora?

”Ja stvarno nisam kompetentan za to, jer kada se priča o Bajeviću treba prvo ustati. On je jedna od najvećih legendi našeg fudbala, Veleža, Mostara… O tom čovjeku mislim sve najbolje i želim mu da nas odvede na Evropsko prvenstvo”

(S.Tikveša/Sportske.ba)