PODIJELI

Rođeni Sarajlija Dušan Vukčević u intervjuu za Nova.rs dotakao se početka košarkaške karijere u Bosni. Bio je član generacije kojoj je rat surovo oduzeo priliku da talenat demonstrira u seniorskom timu.

“Brkić, Ovčina, Vesa Petrović, Glintić… Imali smo strašnu ekipu, ali kada je počeo rat, svako je našao svoj put u karijeri”, kaže Dušan.

Za trenutak zastaje…

“Sa Brkićem sam odrastao. Drugari smo iz komšiluka, zajedno počeli košarku… Velika tuga. Sramota šta se dešavalo. Niko nažalost i ne zna šta se desilo”, oseća se u glasu starijeg Vukčevića ogromna žalost zbog izgubljenog prijatelja i velikog talenta jugoslovenske košarke koji je tragično nastradao 2000. godine.

Sav teret ratnih dana, Dušan je kao golobradi momak nosio na svojim leđima. Prvo ga je iznio do Beograda, zatim i Patre.

“Znate kako je onda bilo. Stigao sam u Zvezdu sa trenerom Mladenom Ostojićem, koji se godinama ranije, s Duletom Vujoševićem, trudio da se između mlađih kategorija Bosne i Partizana napravi razmjena igrača, da se klinci upoznaju. Nismo bili smješteni po hotelima, već su oni dolazili kod nas u kuću, a mi kod njih, igrali smo prijateljske utakmice. Bila su to lijepa vremena. Nažalost, rat je počeo”, prisjeća se Vukčević.

Nije dugo Vukčević ostao u crveno-belom dresu…

“Igrao sam za juniore s Peđom (Stojakovićem), a trenirali smo i sa prvim timom. Znate kakvo je tad stanje bilo… Usledio je poziv iz Patre. Da se razumijemo, ni tamo na početku nije bilo lako, ali snađeš se kad si sam, naučiš jezik, navikneš se na mentalitet ljudi koji je drugačiji od našeg, ili recimo atinskog. Mnogo mi je tada pomogao (Dragan) Šakota. Ali, to smo mi Srbi, ljudi iz bivše Jugoslavije. Možemo da se uklopimo bilo gde na svijetu, nebitno da li je Grčka, Njemačka, SAD… Za to vrijeme me vežu lijepa sjećanja i prijateljstva za cijeli život, okumio sam se sa Nikosom Vetulasom i Janisom Moltetasom.”

Naporan rad se isplatio, pa je usledio prelazak u Olimpijakos.

“Duda (Ivković) me zvao. U Olimpijakosu mi je bilo kao kod kuće. Tu su bili Milan (Tomić), Tarlać, Rađa, Komazec, Fasulas, Rivers… Odlična ekipa i društvo. Odlične četiri godine.”

Posle je usledila selidba u Real…

“Da li biste vi prihvatili poziv? Nije bilo do para, već izazova. Zovu vas trener Serđo Skariolo, generalni menažer Reala Horhe Valdano. Rekao sam sebi: Bio si u Patri i Olimpijakosu koji je vrhunski klub, ali Real je izazov. Imao sam želju da upoznam i Španiju. Život je kratak, nekome odgovara da duže ne mijenja klub, ali ja sam se trudio da kroz košarku upoznam druge kulture i zemlje. I opet sam bio kao kod kuće, jer sam igrao sa Đorđevićem, Tarlaćem, Tabakom. Nažalost nismo osvojilli trofej…”

Uslijedile su potom italijanske destinacije: Sijena, milanska Olimpija i bolonjski Virtus u dva navrata, Rimini i Verona, s kratkim povratkom u Olimpijakos i izletom u Istanbul (Ulker).

“Montepaski je osvojio Kup Saporte sa Atamanom. Tu su bili Topić, Stefanov, Gorenc, Žukauskas. Ozbiljna ekipa, novi izazov. Napravili smo neke dobre rezultate.”

Zbog porodice je odlučio da ostane duže u Italiji.

“Supruga je zatrudnila Zbog djece smo ostali u Italiji koja nam se svidela. Lijepe godine…”

A onda je Dušan na prelazu iz 2011. u 2012. godinu osjetio da je vrijeme za ‘doviđenja’ profesionalnom sportu.

“Na pola sezone sam rekao da ne mogu više. Djeca su rasla, bio sam na kraju energije. Ja ili radim ili ne. Nema između. Kažem supruzi: ‘Ne mogu’. Ona doda: ‘OK, hajde bar do kraja sezone’. Ali, nije prošlo mjesec dana, vidim ne ide. Objasnim ljudima iz kluba da je kraj i da sam spreman da budem tu dok ne dođe zamjena, ne treba da me plate.”

PODIJELI