Mlađi kadeti, reprezentativci Bosne i Hercegovine proteklih dana su se u Sarajevu pripremali za utakmice u sklopu UEFA razvojnog turnira. Okupili su se s dječačkom drskošću, motivisani i spremni kao da kažu “Mi smo sljedeći.” Generacija 2010. – još jučer skupljači lopti, danas kandidati za ozbiljan fudbal
Selektor Asmir Avdukić zadovoljan je obavljenim pripremama. Rekao je da je primarni cilj ovog okupljanja upoznavanje sa igračima i postavljanje temelja za budući rad:
„Važno je da se upoznamo. Da oni osjete šta znači reprezentacija, a mi vidimo kakvu vatru nose u sebi“, kaže Avdukić. I ne zvuči kao fraza. Momci su, veli, od prvog dana pokazali disciplinu i glad. A glad je u nogometu valuta koja nikad ne devalvira.
Sarajevski dani bili su uvod u ono što slijedi – tri utakmice na sjeveru Evrope, na stadionu Tórsvøllur. Island 27. februara, Farski Otoci 1. marta, Estonija 3. marta. Tri ispita. Tri ogledala. UEFA razvojni turnir nije glamur Lige prvaka, ali tu se kuju temelji, tu se vidi ko može podnijeti dres, a kome je još velik.
A među tim dječacima – dva prezimena koja zvuče kao refren: Omerović.
Aldin i Amar. Blizanci. Jedan čuva mrežu, drugi para protivničke obrane. Amar, 178 centimetara čiste koncentracije, golman s pogledom koji traži Neuerov odraz u ogledalu. Aldin, centimetar viši, napadač sa snovima u kojima se presijava Džekin dijamant.
Počeli su u SV Germeringu kod trenera Arnea Hohenauera. Njemačka disciplina, bosansko srce – kombinacija koja zna zapaliti tribine.
Njihovi uzori? Amar gleda prema Manuelu Neueru, legendi Bayerna i “elfa”. Obojica se uživaju gledati Edinu Džeku, kapitena koji je pokazao da se iz pepela može doći do rimskih, milanskih i istanbulskih reflektora. Sada ne propuštaju utakmice Schalkea.
Ali kad ih pitate ko su im pravi uzori, nema dileme.
”Babo Izudin i mama Azemina“, kažu bez sekunde razmišljanja.
I tu prestaje svaka patetika, a počinje priča o odricanju. O roditeljima koji voze, čekaju, štede, bodre. O snovima koji se ne mjere lajkovima, nego kilometražom.
Želja im je jasna – A reprezentacija Bosne i Hercegovine. Džekin dres, himna koja para tišinu, zastava preko ramena.
Ima tu još dječačkih, ali ozbiljnih snova: ugovor s Uhlsportom, braniti u prvom timu Bayerna, osvajati trofeje. Svako u svom filmu, ali s istim krajem – usrećiti roditelje.
Već su igrali jedan protiv drugog. Amar u dresu Bayerna, Aldin predvodi napad Ingolstadta. Završilo je 4:3 za Bayern.
„Fantastičan osjećaj. Napeto. Na kraju smo pružili ruku jedan drugome“, kažu.
Jer nogomet je borba, ali i bratstvo.
Reprezentacija, trofeji, velike utakmice. Put je trnovit, klišej kaže. Ali u nogometu klišeji često postanu istina. Trebat će živaca, rada, malo sreće i puno znoja.
Dobili su poziv u reprezentaciju i spremni su za velike stvari. Nisu nestrpljivi kao neki vršnjaci. Shvataju koliko je važno da karijera ide korak po korak. Bez žurbe. Svaki preskočeni razred, značio bi skupljanje gradiva koje se ne savladava.
Ostavili su jako dobar dojam na trenere koji u njima vide fudbalere koji će u budućnosti biti uzdanice reprezentacije Bosne i Hercegovine.
Amar i Aldin Omerović nisu još naslovnice. Ali su ime koje se podvlači. Sitnim slovima, za sada.
A nogomet, znamo, voli one koji strpljivo čekaju svoj red – pa kad dođe, ne pitaju za dozvolu.
O njima će se tek čuti i to vrlo brzo…
