Olimpijskog prvaka Alekseja Prudnikova često nazivaju rezervom legendarnog golmana iz vremena SSSR-a, Rinata Dasaeva. U velikoj mjeri to jeste tako – u Spartaku je osvajač zlata na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. odigrao nešto više od 20 utakmica za nekoliko godina. Svoje ime Prudnikov je izgradio u moskovskom Dinamu, gdje je dugi niz godina bio prvi golman.
”Nisam znao ispucati loptu nogom. Kasno sam počeo trenirati fudbal, nisam prošao neke osnove. Zato sam bacao loptu rukom. Ali to mi je išlo odlično! I Beskov je govorio Rinatu Dasaevu: ‘Vidiš kako Prudnikov baca? Tako i ti trebaš!’“ – prisjećao se Prudnikov u intervjuu za ruski portal Sport24.
Lagao roditelje zbog fudbala i bježao iz vojnog odsjeka
Aleksej uopće nije morao postati golman. Kao dijete trenirao je skijaško trčanje. Fudbal je igrao potajno, jer se bojao da će mu roditelji zabraniti. Zbog velikih opterećenja mlad organizam se iscrpljivao i često je Prudnikov zaspao za stolom dok je radio domaće zadatke.
Ponekad je morao pribjeći trikovima:
”Roditelji su morali potpisati da bi mi dali sportsku opremu. Ja im podmetnem fudbalski formular i kažem: ‘Ne znam zašto su pogriješili, trebalo je biti za skije, ne brinite.’“
Kasnije su roditelji saznali istinu. Majka je to prihvatila sa šalom: ”E zato si napustio školu.“
Otac je bio oduševljen kada mu je sin završio u Spartaku. Bio je navijač moskovskog Dinama čitav život, nije promijenio klub ni kada je Aleksej postao igrač Dinama – ali bi se na tribinama okrenuo kada bi protivnik šutirao na prema golu njegovog sina.
U Spartaku je Prudnikov doživio i komične situacije – jedva je izbjegao vojsku. Oficir iz vojnog odsjeka došao je po njega crnom Volgom i već su ga ošišali. Navodno je trebao služiti i igrati za CSKA – što nikako nije želio.
Spasili su ga regruti koji su bili na ljekarskom pregledu. Prudnikov je skrenuo pažnju oficiru, a drugi su ga zaklonili da se može izvući i pobjeći.
Branio penal čak i Panenki
U Dinamu je Aleksej bio zvijezda, posebno po tome što je sjajno branio penale. Malo ko mu je mogao zabiti s bijele tačke.
”Došao sam u Dinamo, odmah turnir – igrali 0:0 s Minskom, a ja odbranio četiri penala“, pričao je..
Tajnu je naučio od jednog golmana iz Istočne Njemačke – od njega je shvatio da sve zavisi od zaleta igrača. Najvažnije je pratiti tijelo šutera. Uz tu metodu uspio je odbraniti penal čak i Antonínu Panenki!
”Polufinale Kupa kupova protiv Rapida, vodimo 1:0. Sudija nas ‘gazi’, dosuđuje penal. Panenka ne šutira svojim lobom po sredini, nego snažno u ugao. Ja branim! Krenuo sam u jedan ugao, pa u drugi skočio. Stajao sam do zadnjeg, jer sam znao da može pokušati po sredini.“
Panenka je bio toliko iznenađen da ga je zapamtio cijeli život.”Godinama kasnije sjedimo za istim stolom u Češkoj. Boki kaže: ‘Toni, znaš li s kim sjediš? To je golman koji ti je odbranio penal.’ Panenka se zagleda – i sjeti se! A penal je bio jedan od najvažnijih u njegovoj karijeri.“
Prudnikov je pozvan u olimpijsku reprezentaciju SSSR-a. Formalno je prvak iz Seula 1988, ali nije odigrao niti jedan minut, jer je prvi golman bio Dmitrij Harin.
U Jugoslaviji pričao sa vojnicima i izgubio imovinu
Godine 1990. prešao je u Jugoslaviju i igrao za mostarski Velež i Sarajevo. Kasnije je govorio da mu je karijera tamo bila nemoguća zbog rata. Stradali su i fudbaleri.
”Pitam Metlickog, koji je igrao za Osijek: ‘Kako je tamo?’ – ‘Dvije bombe pale metar od kuće.’ Naravno, kažem mu: ‘Bježi odmah’.“
Nakon tri mjeseca u Sarajevu vratio se u SSSR. U vozu prema Beogradu ušla je vojska – spasila ga je prepoznatljivost.
”Jedan vojnik pita: ‘Ko si ti?’ – ‘Fudbaler.’ Drugi: ‘A, Alija!’ – tako su me zvali u Mostaru, po Aliji Izetbegoviću. Pričali smo o fudbalu i pustili me.“
Rat ga je svejedno skupo koštao – izgubio je kuću, auto i sav novac. Štednja u sovjetskoj banci propala je poslije reformi. Postojala je šansa da zaradi na transferu Olega Romantseva u Deportivo – trebao je dobiti 14.000 dolara, ali su sovjetski funkcioneri spriječili odlazak igrača.
Doveo reprezentativca BiH Elvira Rahimića u Rusiju
Prudnikov nije izgradio veliku trenersku karijeru, ali je postao poznat kao agent. Uz njegovu pomoć u Rusiju su došli Elvir Rahimić i Predrag Ranđelović – kasnije zvijezde CSKA i Anžija. Postojao je čak pokušaj da dovede i Akinfeeva u Spartak!
Informaciju o mladom Akinfeevu dao mu je sin Alan, koji je igrao u školi Dinama.
Prudnikov ga je gledao i oduševio se.
”Bio je isti kao danas – hladnokrvan, sjajno birao poziciju, izbijao loptu 70 metara i desnom i lijevom. Nisam htio krasti igrača. Prvo sam pošteno rekao direktoru CSKA: ‘Ako ga nećete, vodim ga u Spartak.’ Sutradan su mu dali ugovor.“
Njegov sin Alan takođe je bio golman, ali zbog stalnih povreda završio je karijeru i postao agent.
