Dugo godina Zdravko Mamić bio je prvi čovjek zagrebačkog Dinama i svojim radom postizao izvanredne rezultate.
Ipak, danas je nepoželjan na „Maksimiru“, u Zagrebu, ali i širom Hrvatske. Gostujući u emisiji „Sve u 16“ na televiziji K1, Mamić je ispričao jednu nestvarnu priču iz svog života.
Kako tvrdi, jedan Srbin iz Banjaluke, čije ime nije želio da otkrije, pomogao mu je kada mu je bilo najteže – i bez reči mu dao 22 miliona maraka!
„To se ne zaboravlja. Stvarno, ovo je za Ginisovu knjigu rekorda, ili ne znam, za Netfliks, za neku seriju. Ja nemam ni evro, nemam račun, ali imam ideju. I naravno, ljubav ljudi ima svoje granice, ali ovaj čovjek me nikada u životu nije video…“ – rekao je Mamić, prenose Nezavisne novine.
Dodao je da je saznao za gospodina, vlasnika banke iz Banjaluke, i da se najavio da dođe u posjetu.
„Došao sam sa ćerkom Ivom, tada je imala 26 godina. Kad smo stigli, odmah sam osjetio da tu ima nešto posebno. Dočekao me je lično, zajedno sa cijelom upravom banke. Naravno, moj fudbalski pedigre je imao ulogu – hajde da se ne lažemo: bilo da me vole ili ne, žele da me upoznaju. A meni je to dovoljno.“
Mamić je potom nastavio:
„Saznajem da je gospodin iz Mrkonjić Grada, veliki biznismen, sa mnogim poslovima u regionu i Evropi. I, iako ga tada nikada nisam vidio da pije – jer smo se kasnije više puta viđali – pričao mi je o svojoj šljivovici. Maznemo nas dvojica cijelu bocu, a ja inače ne pijem. U tom trenutku on gradi oko 3.000 stanova u Banjaluci, sinovi mu rade na tim zgradama. Odmah ih je pozvao: ‘Mamić nam je u gostima’, i zvao ih da dođu da se slikaju. Riječ po riječ, iskreno mu kažem: ‘Slušajte, ja sam došao da pitam – postoji li šansa da mi pomognete? Nijedna evropska banka mi neće dati ni euro kredita. Postoji li mogućnost da kreditirate projekte moje ćerke?’ A on meni odgovori: ‘J**e mi se za reputacioni rizik. Ti si moj brat. Ja ću ti dati kredit za šta god treba.’ I čovjek – u jednom danu – 22 miliona maraka! To je bio moj novi početak.“
Mamić je opisao i gestove koje je doživio tokom posjete:
„Jedan čovjek dolazi i donosi poklone – domaćin ustaje, uzima ih i predaje mojoj ćerki. Poslije dolazi dama, donosi poklone – on ih prima i daje meni. Nije mi problem emotivno se otvoriti kada mi neko pruži takvo gostoprimstvo. Tokom cijelog razgovora – i kasnije sam to vidio – čovjek stalno drži brojanicu u ruci, 24 sata. To mi je mnogo značilo. Vjerujem da je vjernik. Za mene je to posebna dimenzija. Mada, najvažnije je da li si čovjek.“
Zatim je Mamić dodao:
„Rekao sam mu: ‘Ne znam šta ste mi napravili – razvalili ste me.’ Kada se nađeš u problemu, a neko ti pokaže takvu ljubav – to je neopisivo. Pogledam ga i kažem: ‘Slušajte, ja sam go. Ne znam kako da vam uzvratim. Nemam šta da dam. Da izvadim bubreg? Srce?’ Skinem sat sa ruke – skupocjen – i kažem: ‘Hoću da imate uspomenu na mene.’ Kasnije, taj čovjek dolazi u Hercegovinu da obiđe moje projekte – iako nema vremena. Pokloni mi – isto tako skupocjen sat. Tako smo jedan drugom ostavili uspomenu.“
Na kraju je zaključio:
„Žao mi je što ne mogu da govorim o njemu punim imenom, iako mnogi naslućuju o kome se radi. Nema puno takvih ljudi. Mene ne zanima ništa – neka se mojoj djeci desi ono što ja njemu želim. A ono što sam stvorio sa ćerkama, između ostalog i zahvaljujući njemu – da mu sutra zatreba – sve bih mu prepisao. Toliko mislim o njemu.“
